Šteta podrazumeva umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog povećanja, kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha. Tužbe za naknadu štete podnose se usled; saobraćajnih nezgoda, padova u neobezbeđene rupe na kolovozu, ujeda pasa lutalica, padova na ledom prekrivenim površinama, krivičnih dela, kao i u drugim slučajevima.
Svako ko prouzrokuje drugome štetu dužan je da mu istu naknadi, osim ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice kada nije obavezna naknada štete, a što propisuje Zakon o obligacionim odnosima. Najčešće se javljaju dve vriste štete: materijalna i nematerijalna šteta.
Materijalna (imovinska) šteta se sastoji u uništenju neke stvari, ili u manjoj ili većoj povredi, onemogućavanju ili otežanju upotrebe stvari, ili u nekoj smetnji zbog čijeg uklanjanja je potrebno napraviti troškove koji inače ne bi bili napravljeni. U pitanju je povreda nekog imovinskog interesa. Štetnik je dužan da oštećenom naknadi onaj interes koji bi ovaj imao da se nije desio štetni događaj.Materijalna šteta može nastati i u slučaju povrede tuđe fizičke ličnosti, ako je ta povreda povukla nesposobnost za rad ili troškove lečenja. Slučajevi materijalne štete kod telesne povrede ili oštećenja zdravlja su: troškovi lečenja, izmakla zarada i troškovi povećane potrebe usled povrede.
Nematerijalna (neimovinska) šteta se razlikuje od materijalne štete jer ne predstavlja imovinski gubitak. Nastaje used pretrpljenih duševnih i fizičkih bolova i straha. Za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah i pretrpljene duševne bolove zbog povrede zakonom zaštićenih ličnih prava, sud može dosuditi naknadu nematerijalne štete, kada to opravdavaju intenzitet i dužina trajanja bolova i straha, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, te da se ne pogoduje težnjama koje su nespojive sa prirodom i svrhom novčane naknade nematerijalne štete.
Svrha odgovornosti za štetu je reparacija tj. naknada štete koja je pričinjena. Cilj je postaviti oštećenika u istu onu imovinskopravnu poziciju u kojoj bi on bio da nije bilo štetnog događaja. Kod nematerijalne štete cilj se naziva satisfakcija. Neophodno je oštećenom dati naknadu kako bi pribavio dobra da bi lakše podneo nematerijalnu štetu.
Obaveza nadoknade štete dospeva od momenta nastanka štete, a ukoliko se šteta događala u dužem vremenskom intervalu, od momenta prestanka štete.
Pored stvarne (prosta, obična) šteta moguće je da šteta nastatne i kroz sprečavanje uvećanja imovine kada se naziva izgubljenom dobiti. Ako je nečiji stan zapaljen stvarna šteta se ogleda kroz troškove dovođenja stana u prvobitno stanje, a izgubljena dobit u gubitku eventualne zakupnine usled propalog zakupa stana. Izgubljena dobit nije buduća šteta, več je reč o šteti koja nastaje sada, u momentu nastanka štetnog događaja, a sud naknadno utvrđuje šta se osnovano moglo očekivati u nekom trenutku u prošlosti. Dobit je izgubljena i ukoliko ste u saobraćajnoj nesreći pretrpeli povrede i niste mogli da radite za vreme oporavka, pa se tada mora sprovesti naknada štete.
U sudskoj praksi najčešće se dosuđuje novčana naknada kao vid naknade materijalne štete. Naknada štete u vidu novca se daje u slučajevima kada nije moguće uspostaviti ranije stanje, kada sud smatra da nije nužno uspostavljanje ranijeg stanja ili kada oštećeni zahteva da mu se naknada isplati u novcu, što je u praksi najčešća situacija.
U saobraćajnim nezgodama najčešće dolazi do štete na vozilima (materijalna šteta), a isto tako i povređivanja lica koa su učesnici saobaćajne nezgode (nematerijalna šteta). Zbog učestalosti takvih događaja, naknada štete iz saobraćajnih nezgoda najčešće se završava vansudskim poravnanjem sa osiguravajućim društvom. U slučaju da se šteta ne isplati poravnanjem u vansudskom sporu, oštećeni za naknadu štete protiv štetnika pokreće tužbu pred nadležnim sudom.
Rok zastarelosti za potraživanje naknade štete je tri godine od dana kada je oštećeni saznao za štetu i štetnika i to je subjektivni rok, a objektivni rok je pet godina od nastanka štete.